Ovo je autentična priča korisnice stranice GUO. Isti sadržaj ispripovjedila je na forumu. Ja vam samo prenosim priču kojoj sam s vrlo dobrim razlogom dao baš ovakav naslov kakav ima. Na kraju priče živo sam želio vjerovati da je ovo samo izuzetak, da je ovo samo jedan takav slučaj. Ipak nije. Nažalost. I, nadalje, pitam se da li su baš svi roditelji zaslužili biti roditelji?
"Bio je februar 2005. godine. Utorak. Ja sam bila na fakultetu, a moji kući. Već nekoliko godina sam se spremala da im kažem da sam lezbejka... Da izustim to... Ali nikako nisam znala kako da počnem taj razgovor...
Uvek kada bih nailazila na trenutak pogodan za takvu vrstu razgovora, ja sam pokušavala da na neki način otpočnem taj razgovor... ali svaki put kada bih htela da izustim te, za mene tako važne reči, nešto mi je zastajalo u grlu... nešto me je kočilo... srce bi počelo jako da lupa... ruke da se znoje... i dalje nisam znala kud... Nasuprot svim savetima koje sam sama sebi davala i govorila kako treba to samo da izustim i gotovo, nekako nikada nisam imala dovoljno hrabrosti to da i konačno uradim... Medjutim, taj dan je bio poseban...
Naime, dok sam ja bila na fakultetu, moji su, pretpostavljam, prevrtali po mojim stvarima, naravno bez moje dozvole, jer ih je, pretpostavljam, mnogo toga kopkalo, i naravno, naišli su na dnevnik, koji sam ja, u svojoj naivnosti i gluposti, ostavila u jednoj od fijoka stola, umesto da sam ga ponela sa sobom. Posle sam se pitala kako sam bila tako glupa i nepromišljena. A u tom dnevniku pisalo je sve, od toga da sam lezbejka, pa do toga u koje sam sve devojke ja bila zaljubljena i koju sam curu tada volela.
No, da nastavim. Nisam ni slutila šta će da se dogodi... Ja se vraćam kući sa fakulteta i već na ulasku osećam u vazduhu da se nešto dogodilo... Ja im kažem ćao, oni meni hladno "zdravo" i nakon večere, ja odem u svoju sobu, a moji mi nakon toga kucaju na vrata. Ja kažem "šta je sad bilo?", a oni kažu "otvori, moramo da razgovaramo sa tobom". Ja kažem ok. Otvorim ja, a moji udju u sobu, pri čemu mama drži moj dnevnik i ja shvatam u trenutku o čemu se radi... Srce mi već počinje jako da lupa, ali ja kažem sebi: "E sad će biti šta biti mora! Ako me isteraju iz kuće, odrasla sam, fakultetski obrazovana osoba, ma snaći ću se! "Dakle",kažem ja sebi, "samo hrabro"!
{adselite} Oni kažu idemo u dnevnu sobu da razgovaramo. Ja kažem ok. Oni meni onda kažu: "da li je istina sve ovo što si napisala u ovom svom dnevniku? Da li je moguće da smo to dočekali? Da nam je ćerka lezbejka? Jedno bolesno i nenormalno stvorenje? Jel to moguće? Jel istina sve to što si napisala u dnevniku?" Ja ni sekunda ne premišljam, već odgovorim: "Da! Ja sam lezbejka! Da! Sve je istina što sam napisala u tom dnevniku! Da! Sve je istina! Da! Ja sam lezbejka i ponosim se time! Ali ja nisam nikakvo bolesno ili nenormalno stvorenje! Ja sam potpuno normalna osoba, koja je i dalje vaše dete i koja vas i dalje voli i kojoj je i dalje neophodna vaša roditeljska ljubav, pažnja i razumevanje!". To sam rekla i otišla u sobu. Nakon toga nisu mi prišli da razgovaraju samnom o tome, niti su me zagrlili evo ima pune dve godine... Nisu ni reč rekli nakon toga, niti su spomenuli to ikada više... Tako da, moji mene, ne samo da nisu prihvatili kada sam im rekla da sam lezbejka, već su počeli da me vredjaju, počeli su da mi govore da sam bolesna, nenormalna, da treba da se lečim... da bi oni takve ljude smestili u kazamate i lečili ih... ili ih ubili... tako da je bila stvarno loša situacija...
Ja sam zaista bila potpuno slomljena takvom njihovom reakcijom... To je bilo pre dve godine, kada sam se outovala. Oni čak i posle dve godine ne žele da pričaju o tome... Jednostavno kao da sami sebi negiraju da se to ikada desilo. I naravno ćute o tome. O svemu drugom pričamo, a o tome ne. Pitaju me čak i ona blesava i glupa pitanja tipa kada ću da imam dečka i tome slično, na šta im ja odgovaram da ja nikada neću imati dečka i tada oni potpuno ućute i promene temu... Izludjuje me sto možemo pričati o svemu, ali o tom delu mogu života koji mi je najvažniji ne možemo, jer oni to ne žele. A ja bih tako volela da mogu sa svojim roditeljima da pričam o svemu, ali... izgleda da moji roditelji i ja postajemo sve više i više stranci... i ne znam kako da rešim taj problem... Mislim da nikada ne mogu da im oprostim, mislim da im nikada neću oprostiti takvo njihovo surovo ponašanje prema meni! Jer, mnogo su me zabolele njihove reči... A očekivala sam pažnju, ljubav i razumevanje... Eh! A možda sam ja i previše očekivala od njih. Takodje, bila sam povredjena i time što su zloupotrebili moje poverenje i uništili moju intimu... i to na najgori mogući način...
Nakon toga prošle su evo već dve pune godine, a oni mi i dalje, onako u prolazu, dobace po koju uvredu ili započnu svadju samnom... Mada ja na to više i ne obraćam pažnju. Ja odavno imam svoj život, koga vodim kako ja hoću, ali me boli to što ne mogu da me prihvate takvu kakva jesam i što ne možemo otvoreno da razgovaramo o svemu.
Eto, to je moja coming out priča. Nakon tog coming outa osećala sam takvo oslobodjenje, kao da mi je ogroman teret spao sa duše... I iako je bio tzv. prisilan coming out, osećala sam ogromno rasterećenje i oslobodjenje, kao da sam skinula jedan ogroman teret sa svoga srca i duše...
Osećam da ih posle svega toga ne mogu nikada više voleti... ja sam sada samo ravnodušna prema njima... kao da smo stvarno neki stranci... i srušili su sve sto smo ikada imali...
To je moja coming out priča. Ja sada gledam u budućnost, a prošlost pamtim i na žalost nikada ne mogu da je zaboravim... Imam svoj život, srećna sam u njemu, ali nikada neću moći zaboraviti takvo ponašanje svojih roditelja prema meni... njihovom jedinom detetu...
